Search

Ljubav, sloboda, jednakost


Dok su deca bila još sasvim mala posvetili smo se razumevanju pojma slobode, kako bi im omogučili nesmetan rast i razvoj. Sloboda je nasušna potreba, slično vodi i mineralima u biljaka. Kad ih ima biljka raste u zdravo i lepo stablo, kad ih nestane, ona vene, ostaje zakržljala i ružna. Princip Aleksandra Nila, osnivača slobodne škole Samerhil, glasi: granice naše slobode su prava drugih. I to je prava mera.

Rešili smo da oprobamo Nilov metod i uveli smo porodična pravila. Tako je nastao naš – Porodični ustav, pravno obavezujući dokument. Imali smo sastanke sa dnevnim redom, zapisnikom i predsedavajućim koji se rotira. Funkcionisalo je to nekoliko godina dok nas život nije omeo da se sastajemo češće, i da odlučujemo češće o stvarima koje čine sastavni deo našeg života. U vreme početka izgradnje naše male porodične(demokratske) zajednice Filip je imao 7 , a Iva 10 god.

PRIMER:

...pravilo je funkcionisalo.


Slična praksa se , evo, ponavlja 20g kasnije. Fili sada ima 27 , a Iva 31 god, Ali u svemu jednako učestuvju i Ana, Alvise, Nikola... Noa (3,5) i Elija (nema ni dve) još nisu spremni. Ako je verovati Nilu - sa 4 god mogu biti potpuno ravnopravni. Probaćemo.

Naš odlazak „van sistema“ na Frušku goru, kao i naše nastojanje da izgradimo održivo domaćinstvo ne bi uspelo da nema: ljubavi, poverenja i uzajamnog poštovanja. Zajednički rad kreira odnose, pravila i peincipe koji se usavršavaju i koji čuvaju našu jednakost. Jer.... zajednice (porodice) bez pravde nema, a pravda bez jednakosti ne postoji.

Dugoročni cilj(kako ga ja razumem) nas okupljenih u Šumskoj 1 je izgradnja stabilne harmonične, porodične zajednice u kojoj će svaki član živeti srećan i ispunjen život.

U Srbiji ljudi , iskreno, malo veruju u demokratiju, u demokratske institucije i procedure. Nemaju iskustva... Gotovo nikada nisu bili pitani za mišljenje i nikada nisu imali priliku da učestvuju u zajedničkom odlučivanju: u zabavištu, školi, na faklutetu, na poslu, kod kuće.. Pa kažu: „Kakva demokratija?... izmišljotina Zapada. To treba Neko,... Ko zna,... Ko je ozbiljan...Da kaže,...a ostali samo da poslušaju. U čemu smo mi to pa jednaki?“ ...Itd,itd...

Naša praksa potvrdjuje suprotno. Nije lako. ..Nije lako ni sa sopstvenom decom naći zajednički imenitelj, a kamo li sa onima koje si upoznao, kao gotove „proizvode“, tek nedavno. Ipak, nebrojeno puta smo se uverili u sledeće:

Dolazimo na sastanak. Po jednoj tački dnevnog reda smo apsolutno na suprotnim stranama. Reklo bi se , nema šanse da se dogovorimo. I onda medijator, najčešće je to Iva, daje reč najzainteresovanijem za problem ili predlog. Posle njega slušamo opoziciju, iznose se argumenati, mišljenja i uverenja bez svadje i teških reči... Kako vreme prolazi , stavovi se približavaju. Na kraju se pronalazi rešenje koje svi mogu da prihvate. Kada se tako završi, a kao što rekoh, dogodilo se nebrojeno puta, svi bivamo ojačani u veri da možemo, da se ljudska bića uprkos različitostima mogu sporazumeti, mogu raditi i živeti zajedno.

Postoji praksa obaveznih jutarnji i večernjih sastanaka kada su sa nama volonteri...Tada se diskutuje puno, javno i zanimljivo...Odlučuju samo članovi Šumske, ali svi koji žele da prisustuvju to mogu. Svojom diskusijom otkrivaju nam nove horizonte, jačaju ili slabe nečije argumente...


88 views0 comments

Recent Posts

See All