Dolazak – novi život na Fruškoj gori

Prvi jun 2019. označio je za nas početak jednog drugačijeg života – između prirode i grada, između sna i stvarnosti.

Na zajedničkom porodičnom sastanku odlučeno je: selimo se na Frušku goru. U planu je bilo pokretanje ekoturističkog domaćinstva i organizacija međunarodnih događaja – festivala, radionica, seminara.

Odluka je pala brzo, ali srcem. Kuću smo obišli dva puta – prvi put Filip i ja, drugi put cela ekipa. I baš tog drugog puta, auto nam je ostao zaglavljen na zaleđenom putu – dve nedelje. U redu, pomislih, to je Fruška gora. Ima i zime.

Plac i kuća su nas odmah osvojili – prostor je bio idealan za ono što smo želeli da živimo i stvaramo. Ubrzo je stigao i kamion od 10 tona sa svim stvarima koje smo mogli da ponesemo. Stigli smo u sumrak. Ja sam prespavao na terasi, želeći da odmah osetim vazduh, tišinu, mir... i komarce.

Ujutro – prvi znak da je kuća puna života: „Noa se ukakio!“ A pelene – zaboravili.

Vode nije bilo jer je bunar bio presušio. Prodavnica – 6,5 km dalje. Neko je sprejom na česmu napisao: „Voda nije za piće.“ Pomislio sam: zar i ovde da pijemo flaširanu vodu? Ipak, ubrzo smo saznali da je voda sasvim bezbedna.

Za nešto više od mesec dana trebalo je da ugostimo 100 učesnika međunarodnog omladinskog festivala. Na placu – 50 šatora. Tri obroka dnevno. Infrastruktura. Energija. Voda. Pranje sudova. Tuširanje. Komunikacija. I sve to – uz bebu od deset meseci.

Radilo se bez prestanka. I uspeli smo!

Kada se danas osvrnem, znam: ništa nije bilo lako, ali sve je bilo vredno. I bilo je lepo.