Search

Dolazak...

Prvi jun 2019 godine za sve nas značio je novi početak...

Bilo je puno razloga da se opredelimo za život van sistema – za život izmedju: sveta prirode i sveta urbanog. Te godine u našem planu je bila organizacija nekoliko medjunarodnih događaja sa sve familijarnim preseljenjem na Frušku goru.

Plan za budućnost izglasan na jednom od zajedničkih sastanaka je bio ambiciozan: otvaranje turističkog domaćinstva na Fruškog gori, kao i organizacija međunarodnih događaja: festivala, seminara, radionica, uz izgradnju komunalne infrastructure kao logističke podršketim aktivnostima

U izvidnicu nekretnine smo dolazili dva puta. Prvi put, Filip i ja, da uverimo sebe, a drugi put da uverimo sve ostale. Drugi dolazak se dogodio u vreme novogodišnjih praznika kada je sneg pomalo zabeleo Popovicu i kada je severena padina iznad našeg placa bila

toliko zaledjena da je jedan od naših


automobila ostao 2 nedelje na čekanju. Aha,... to je jedna od stvari sa kojom se mora računati uz život na planini. Razgledali smo kuću i plac i konstatovali da ima ogroman potencijal za život koji smo sebi namenili...i krenuli smo u prvu fruškogorsku šetnju. Nakon 15-tak minuta šetnje uzbrdo nabasali smo na izletište Popovica i okretnicu 74-ke. Izletište, nepreterano veliko sa nekoliko starih klupa čitavim zidom smrče i borova odmah je raspalilo našu maštu. Pričinilo nam se leto i međjunarodni pozorišni festival - u šumi! Tako je i bilo. Sa stanovišta naših individulanih ali I zajedničkih potreba kuća, plac i lokacija su bili izmišljeni. Ali,… pre svega čekalo nas je preseljnje.

Iznajmili smo kamion od 10 tona, u njega ubacili sve ono što nam se činilo da bi nam, u budućnosti, moglo trebati i prošlost smo, na trenutak, zaboravili.

Nakon iskrcavanja, stigli smo u sumrak, razbacali smo stvari po kući, terasi i dvorištu i oko 20.00 sati svi popadali u krevet. Spavao sam na terasi na drvenoj klupi.


Hteo sam, na startu, da doživim fruškogorski vazduh, tišinu i mir, i komarce, naravno. Jutro je bilo zanimljivo…. Prva rečenica po kojoj sam znao da u kući ima živih bila je: Noa se ukakio!...A zaboravili smo pelene! Nismo imali tekuće vode jer je bunar presušio… toplu vodu da i ne pominjm. Bilo nas je 7 odraslih i Noa (beba od 10 meseci).

Najbliža prodavnica je na oko 6.5 km, kao i izvor čiste, hladne fruškogorske vode. Neko je crvenim sprejem naškrabao: Voda nije za piće!…Mislim: Pa sad, jel za piće ili nije? Nije valjda da ćemo na planini, uz zdrav život u prirodi, piti flaširanu vodu? Dok se bolje ne informišemo biće dobra i ova za: tuširanje, pranje posuđa i kuvanje. Na sreću kasnije smo saznali da je potpuno bezbedna I za piće.


Prostor smo relativno brzo urediti za stanovanje, ali je kuću i čitav plac trebalo temeljno pripremiti za boravak većeg broja ljudi.Za samo mesec i deset dana bićemo domaćini učesnicima Medjunarodnog festivala mladih umetnika Hajde i Omladinske razmene ConneXt. Što znači na placu: 50 šatora i oko 100 živi duša. Svaki dan 3 obroka za učesnike, domaćine i volontere ali obezbediti I sve drugo kako bi se učesnicima obezbedio prijatan boravak.

Znao sam da umemo da radimo pod pritiskom. I da će sve biti dobro.


Kuću smo prilagodili našim potrebama i spremno dočekali goste. Prva 3 meseca radilo se udarnički 24/7, sve sa malom bebicom (Noa).

Kada, danas, sumiram naš početak, ovde, sve je ispalo onako kako bi svako od nas poželeo. Nije bilo lako, ali….bilo je lepo.

Radimo, radimo



77 views0 comments

Recent Posts

See All