Dolazak...
Prvi jun 2019 godine za sve nas značio je novi početak...
Bilo je puno razloga da se opredelimo za život van sistema – za život izmedju: sveta prirode i sveta urbanog. Te godine u našem planu je bila organizacija nekoliko medjunarodnih događaja sa sve familijarnim preseljenjem na Frušku goru.
Plan za budućnost izglasan na jednom od zajedničkih sastanaka je bio ambiciozan: otvaranje turističkog domaćinstva na Fruškog gori, kao i organizacija međunarodnih događaja: festivala, seminara, radionica, uz izgradnju komunalne infrastructure kao logističke podršketim aktivnostima
U izvidnicu nekretnine smo dolazili dva puta. Prvi put, Filip i ja, da uverimo sebe, a drugi put da uverimo sve ostale. Drugi dolazak se dogodio u vreme novogodišnjih praznika kada je sneg pomalo zabeleo Popovicu i kada je severena padina iznad našeg placa bila
toliko zaledjena da je jedan od naših
automobila ostao 2 nedelje na čekanju. Aha,... to je jedna od stvari sa kojom se mora računati uz život na planini. Razgledali smo kuću i plac i konstatovali da ima ogroman potencijal za život koji smo sebi namenili...i krenuli smo u prvu fruškogorsku šetnju. Nakon 15-tak minuta šetnje uzbrdo nabasali smo na izletište Popovica i okretnicu 74-ke. Izletište, nepreterano veliko sa nekoliko starih klupa čitavim zidom smrče i borova odmah je raspalilo našu maštu. Pričinilo nam se leto i međjunarodni pozorišni festival - u šumi! Tako je i bilo. Sa stanovišta naših individulanih ali I zajedničkih potreba kuća, plac i lokacija su bili izmišljeni. Ali,… pre svega čekalo nas je preseljnje.
Iznajmili smo kamion od 10 tona, u njega ubacili sve ono što nam se činilo da bi nam, u budućnosti, moglo trebati i prošlost smo, na trenutak, zaboravili.
Nakon iskrcavanja, stigli smo u sumrak, razbacali smo stvari po kući, terasi i dvorištu i oko 20.00 sati svi popadali u krevet. Spavao sam na terasi na drvenoj klupi.
Hteo sam, na startu, da doživim fruškogorski vazduh, tišinu i mir, i komarce, naravno. Jutro je bilo zanimljivo…. Prva rečenica po kojoj sam znao da u kući ima živih bila je: Noa se ukakio!...A zaboravili smo pelene! Nismo imali tekuće vode jer je bunar presušio… toplu vodu da i ne pominjm. Bilo nas je 7 odraslih i Noa (beba od 10 meseci).
Najbliža prodavnica je na oko 6.5 km, kao i izvor čiste, hladne fruškogorske vode. Neko je crvenim sprejem naškrabao: Voda nije za piće!…Mislim: Pa sad, jel za piće ili nije? Nije valjda da ćemo na planini, uz zdrav život u prirodi, piti flaširanu vodu? Dok se bolje ne informišemo biće dobra i ova za: tuširanje, pranje posuđa i kuvanje. Na sreću kasnije smo saznali da je potpuno bezbedna I za piće.
Prostor smo relativno brzo urediti za stanovanje, ali je kuću i čitav plac trebalo temeljno pripremiti za boravak većeg broja ljudi.Za samo mesec i deset dana bićemo domaćini učesnicima Medjunarodnog festivala mladih umetnika Hajde i Omladinske razmene ConneXt. Što znači na placu: 50 šatora i oko 100 živi duša. Svaki dan 3 obroka za učesnike, domaćine i volontere ali obezbediti I sve drugo kako bi se učesnicima obezbedio prijatan boravak.
Znao sam da umemo da radimo pod pritiskom. I da će sve biti dobro.
Kuću smo prilagodili našim potrebama i spremno dočekali goste. Prva 3 meseca radilo se udarnički 24/7, sve sa malom bebicom (Noa).
Kada, danas, sumiram naš početak, ovde, sve je ispalo onako kako bi svako od nas poželeo. Nije bilo lako, ali….bilo je lepo.
Radimo, radimo
