Kompostni toalet

Preseljenjem na Frušku goru, 2019. godine dobili smo priliku da svoje živote počnemo ispočetka. To je značilo i preispitivanje dotadašnjih navika, kao i tradicionalno oblikovanog odnosa prema životnim vrednostima.

Naša odluka je bila da izadjemo iz klišea unapred programiranog ponašanja u kome potrošnja dobara predstavlja najozbiljniji izazov za život. Pre svega to se odnosilo na promenu svakodnevnih životnih navika koje smo nekritički usvojili, a koje imaju destruktivne posledice po životnu sredinu

Svako od nas postavio je sebi set pitanja: kako bi se moglo živeti, a trošiti manje? da smeće - kompostiraš? da koristiš kišnicu kao tehničku vodu? da se voda za domaćinstvo greje putem energije sunca? da zidaš i gradiš uz pomoć prirodnih materijala koji se nalaze svuda oko nas? da se hraniš iz sopstvene organske baste? Tako je na red došlo i korišćenje toaleta.

Poznata je činjenica da prosećna potrošnja vode po glavi stanovnika u gradu iznosi oko 120 lit na dan!...Od ove količine oko 50-tak litara odlazi na fekalije, na dan! Kako smo do te računice stigli? Jednostavno.

Zapremina vodokotlića iznosi oko 9-10 litara. Ako tokom dana obaviš 1 veliku i 4 male nužde, to je 5x10 = 50 lit. Za mesec dana to iznosi 1.500 litara, a za četvoročlanu porodicu 6.000 lit (mesečno!!!)....Bolje da ne množim sa 12 (meseci)… Ali moram: To je 72.000 litara za godinu dana!!!,....SedamdesetdveHILJADE litara! Dakle uzmeš iz prirode preko 70.000 litara čiste vode, nezagadjenog prirodnog resursa, onda ga najjezivije zagadiš u smrdljivu, crnu tekućinu. I.. Šta ćemo sad? „Pod tepih!“ – u septičku jamu ili javnu kanalizaciju.

Poznata je “tajna” da septičke jame zagadjuju podzemne vode – bilo propusne ili nepropusne. Nisam siguran u dugoročnu bezbednost ovog rešenja ali sam siguran da je ono praksa. Otpadna voda zaprljana našim fekalijama se slobodno prostire u donje slojeve zemljišta, i izdani pitke vode. I zagadjuje ih. Gradski prečistači otpadnih voda su preskupi pa tako, još uvek, najveći broj gradova u Srbiji , naročito velikih, nema prečistače kanalizacionih otpadnih voda te se tako zagadjena voda slobodno pušta u naše reke: Dunav, Savu, Moravu i Tisu. Zamisli kada 400.000 duša (novosadjana) ujutro, onako sanjivo, povuče vodu....- pomor!

Istraživali smo odgovor na ovo pitanje. I …rešenje se naziva - Kompostni toalet.

S polja gledano sličan je seoskim - poljskim Wc-ima , ali priča je u osnovi drugačija. U čemu je razlika? Nema mešanja čvrstog sadržaja(govna) i urina. Urin koji je 90% voda izaziva smdljivo anaerobno truljenje - bez kiseonika. Razlika u odnosu na klasičan englaski WC je u tome da NEMA UPOTREBE VODE - UOPŠTE! Niti se uzima iz prirode , niti se zagadjena u nju vraća. .

Na tzv Wc šolji je ugradjen separator koji odvaja mokraću. Koristi se papir kao i obično, ali se onda čvrsti sadržaj (govno) posipa piljevinom, radi brže razgradnje. Sve to odlazi u jedno bure od 30 lit u kome se nalazi „plastična“ kesa koja je izgradjena od kukuruza i razgradjuje se za 3 – 6 meseci. Kesa sa sadržajem se zatim odlaže na kompost na kome takodje ostaje 3 – 6 meseci. Razgradjeni sadržaj sa komposta se onda posipa ispod voćaka ili u bašti, što je još jedna ušteda na kupovini đubriva.. Neko će sigurno reći: Fuj!...Kao i ja do prošle godine.

Jednom prilikom, tokom prebacivanja džaka sa “sadržajem” na mesto na kome se nalazi naš kompost, isti se pocepao. Imao sam strašnu averziju prema ovoj aktivnosti I krenuo po pomoć. Fili, treba mi pomoć!- rekoh...

On: za šta? Ja: Probušio mi se džak. Fili – kod komposta? Ja: Da!...On: Aaaajao…Ali šta će…pomoć je pomoć. Uzeli smo rukavice i džak ubacilli u kolica…Naravno ova manipulacija je učinila da se otvor na džaku poveća…Kako su naši nosevi, dok smo stavljali džak u kolica, bili tek iznad sadržaja….mogli smo osetiti sve ono što nismo hteli osetiti, i doživeli smo iznenadjenje. Fili: Ali , tata, ovo ne smrdi na govna,….više na šumsku zemlju. Upravo sam i sam to osetio I hteo da ti kažem – rekoh. Bakterije su za svega dve ili tri nedelje potpuno razgradile sadržaj u džaku i pretvorile ga u šumsku zemlju. Kada sam to pričao Minani pitala je: Što nam to do sada niko nije rekao? Odgovorio sam da ne znam…

Zaključak: U kompostnom toaletu i u njegovoj neposrednoj okolini , kao i kod samog komposta ne osećaju se neprijatni mirisi, ako se time pravilno upravlja, što ne znači da je to neka umetnost.

U to može da se uveri svako ko nas poseti.

Kompostni toalet možete izgraditi sami od prirodnih materijala: slame, zemlje i drveta.

Zahvaljujemo se VOLONTERIMA medjunarodnog volonterskog kampa „Štap i kanap“ 2020 kao i našim dragim komšijama Goranu i Višnji na pomoći u izgradnji, ali i fantastičnom prof Lehel Horvatu iz Subotice na stručnom vodjenju.